Sunday 5 December 2010

Една синя, зимна тръпка в Белгия

Отидохме на мач на „сините” за два пълни дена, нощни изморителни полети, с не много очаквания, а видяхме една зимна Европа, едни хубави градове и едни хора, които са досущ като нас и мислят за доброто изкарване точно като нас. Може да звучи прекалено, но за първи път почувствах, че Желязната завеса е паднала и ние сме част от един континент.


Решението за гостуването на „Левски” в Гент беше взето единодушно още през септември. Евтините полети на WizzAir до Brussels Charleroi и фактът, че мачът беше точно между два полета (те по принцип са през ден), просто не ни остави причини за размисъл. Тръгваме аз и Исен, стари люлински левскари, видели гостувания от сорта на „Литекс” 1998-99 (равенства), „Нефтохимик” 1998 (загуба 0-3) и Пловдив (финалът за купата срещу „нафтата”, 2000, 0-2 за „сините”). Осемдесет евра на човек и си в столицата на Европа.

Летището „Шарлероа” е доста на юг от Брюксел, може би 70-80 км. Тръгва се от София в 6.00 и си там в 8.00. От 20 градуса на „София Враждебна” кацаме на -1 градус на „Брюксел Юг Шарлероа”. Сняг прехвърча и поляните наоколо са бели. Около 2/3 от самолета са сини фенове на групички. Има всякякви хора – студентчета, бизнесмени, туристи. Песни на „Левски” почват да ехтят в самолета при приближаването към Брюксел.

Хващаме влака за Брюксел, за да се потопим в този уникален град. На мен лично идеята да посетя този град никога не ми е хрумвала – асоциациите са „евробюрократи”, „скъпотия”, „изкуствен град” и т.н. Не е така. Градът не е нещо върховно, но си има своите моменти. Има типичните фламандски фасади и новите стъклени сгради, малките улички, адски скъпите и неимоверно евтините ресторанти, коледните базари с греяно вино, задушено зеле и картофи с бекон и сладкишите. Пробваме бретански стриди от Нант с бяло вино на един от тия базари. През цялото време търсим и намираме типични брюкселски местни кръчмета, които не са място за туристите, а за местните. Там пием бири trappist – Chimay и Duvel – и традиционни светли като Leffe и Jupiler (Leffe имат и блондове). Цените в тези локали са напълно приемливи – около 2.50 евра бирата и 7.50 евра ½ литър наливно френско вино. Хитът на Брюксел за нас беше едно Cafe du Theatre, еквивалент на „При писателите” от едно време в София – беше посетено от местни артисти любители на чашката, квартални двойки, раста маниаци и заблудени туристи като нас.


Прави ми впечатление, че в Брюксел по-говоримият език е френски. Макар че знам, че градът е разделен между валонската и фламандската част на Белгия, струва ми се, че френският царува там. Или може би само в центъра е така. Но имената на улиците и надписите по градския транспорт са и на двата езика. За първи път съм в град, в който всичко е на два езика. Живял съм в Сараево, бил съм в Мостар, Прищина. Те са разделени градове (или били са мултикултурни, но после са били разделени), но там езикът вече е станал жертва на географското разделение, което пък е следствие на политическо решение. В едната част на тези балкански градове се говори на единия език, в другата – на другия. В Брюксел на никой не му пука на кой език ще го заговориш. По-късно в Гент, който е навътре във Фландрия, попитах хората какво мислят за Белгия и за бъдещето й, предвид че нямат правителство вече с месеци и се говори за разпад на държавата. Всички казваха нещо от сорта на „Е да, ние винаги си имаме проблеми, но Белгия винаги ще съществува и ще бъде една от лидерите на Европа. Ще се разберат”. И това го казват фламандци, които според международните новини най-много искат да се цепят.

В Брюксел студът е труден за пренебрегване дори за балкански субекти като нас. Главната ни идея е разходки, разузнаване и снимки, но през един час, час и половина просто трябва да влезеш някъде за по чай.

Хостелът е почти като хотел. С тая ралика, че в общата баня душът е на принципа на умивалник на летище – натискаш един бутон, потича затоплена вода отгоре и след известно време пак трябва да натиснеш, защото спира автоматично. Но като цяло беше евтино (26 евра на човек за двойна стая, 18 за осморка), на много централно място и много чисто. На когото му се налага да ходи в Брюксел – казва се Sleep Well.

Пеша до гара Bruxelles Midi/Brussel Zuid на студа на другата сутрин. Чакат ни Гент и „сините” момчета! Взимаме по бира и се качваме на влака. Той минава през Аалст, домът на един отбор, който отстрани „Левски” в евротурнирите преди десетина години. Не вещае добре това, а и така се случи – паднахме от „Гент” с 0-1.

Но времето, прекарано в средновековния град Гент, си струваше. На най-големия студ, на 10 минути от гарата пеша, вече трябваше да се приютим някъде. И къде да попаднем – заведение на двама застаряващи фенове на Гент, съпрузи, на стената шалове и най-новия календар. Жената не знаеше английски, но мъжът беше истинския Странджата. Така ни се зарадваха, а и клиентите, че се завърза дълъг разговор, включващ история на „Левски”, история на „Гент”, история на футбола, разстояние София-Гент, времето, трамваи до центъра, трамваи до стадиона, “Good luck! –Good luck!” После се пуснахме по центъра, който през цялото време беше огласян от напевите на „сините”. Всички бяха на отделни групички и се радваха на предстоящия мач и на снега. Ние минахме през още няколко заведения, разпитваха ни с интерес, упътиха ни към стадиона. На стадиона беше пълно с левскари, смешани с местните по местните кръчми. И двата отбора са сини, и това като че ли имаше значение. Пиехме бира и обсъждахме, прогнозите варираха от 3-0 за „Гент” от тяхна страна до 0-2 от наша. Адски гостоприемни и свежи фенове. Възхищаваха ни се как може толкова много от нас да сме дошли на това време, на 3000 км от София. А на стадиона бяха левскари от София, от Франция, от Германия, Холандия...


След мача едни момчета студенти от Кьолн ни хвърлиха до Брюксел с кола. Нямаше нощни влакове и те един вид ни помогнаха. А в Брюксел попаднахме случайно на някакво интернационално парти. Две унгарки, уругвайци и местни, събрали се в едно студио и свирят на китара и ударни инструменти. Ние дочухме от улицата и почукахме на вратата. „ЕЕЕЕ случайни посетители, заповядайтееее!” И се почнаха песни, до сутринта, до самия ни полет. От Rolling Stones до Chambao. Слава богу, че успяхме да стигнем до „Шарлероа” на време в тая зима...

Пътувам постоянно по Европа и се срещам с всякакви хора, хем по работа, хем туристически трипове и гостита. Тази година така се случи, че не минават две седмици и пак съм на път за Лондон, Берлин, Париж, Виена, Белград, Сараево... Отношението на футболните запалянковци в Гент, които наистина чувстваха нужда да ни разпитват и ни възприемаха като рядка находка, и лудото спонтанно парти в Брюксел ме накараха да си помисля, че ние отдавна сме една Европа. Само все още тук не го осъзнаваме.

Wednesday 27 October 2010

Париж в пет кадъра

Pont de Bir-Hakeim. Десет вечерта. Сена тече тъмна бавно под мен, а на североизток се извисява Айфеловата кула. Осветена е в жълто-оранжево, но от време на време сребрист лъч пори небето хоризонтално от върха й, като стрелка на компас.


Айфеловата по принцип не е заветната ми цел, но това е първият ми момент на съзерцание след многочасов път от София. Бяхме предупредени от медийния поток за небивали стачки в Париж и Лион, но де факто нямаше никакъв проблем. Просто пътят от София до Париж е дълъг, дори и с Air France. От време на време преминава увеселително или транспортно корабче под мен. Париж е тих и отворен. По пътя от хотела до моста минавам покрай множество малки ресторантчета, в които парижани похапват и се наслаждават на хубаво вино. Невероятната култура на вечерния cool, това никой не може да им го отнеме.

Le River Palace. Това е корабче-ресторант, дебаркирало на Port Javel Haut. Тук е обядът, организиран като част от конференцията, която посещавам. Изведнъж Le River Palace тръгва на север по Сена. Около нас се сменят невероятните гледки на Париж, докато ни сервират френски специалитети с бургундско вино. Кулата, d’Orsay, Лувъра, мостовете...


Сервитьорките са като на модно дефиле, походка, маниери, едната е азиатка, две французойки, едната с черна къса коса, другата с руса дълга. Организаторът на конференцията обяснява на колежката ми по маса от Китай: “This is the EU’s soft power”.

Belleville. Дълга улица в североизточния Париж, но близо до Сена, успоредна на реката. Царството на различните култури и графитите.


Няма туристи и съм в стихията си – снимки под дъжда и изследване на малки непознати улички. Луц, приятелят на Искра, ми препоръча предишната вечер да мина оттук и съм му благодарен. Това е истинския Париж, този, който търсех още от София. След дълга разходка изпивам чаша Aveleda, младо португалско вино, в един португалски изоставен бар. Френските вина пробвам при всяка възможност, но сега Aveleda-та ми идва прекрасно.

Place d’Italie. Югоизточен Париж, на левия бряг на Сена. Наблюдавам как местните дядовци задълбочено играят петанк. Усмихват ми се като ги снимам, отвсякъде получавам Bonjour, bonjour!


После се пускам на юг по уличките и попадам на малко кафене с надпис Guinness над вратата. Вътре въодушевени парижани гледат ръгби мач от местното клубно първенство. Всичко е пълно, няма места на бара и затова питам парижаните може ли да седна на тяхната маса. Те си мислят, че съм англо-саксонец, и ме разпитват чрез парламентьора си – единствения говорещ англиийски техен другар – от кой ръгби отбор съм в Англия. Като разбират, че съм от България и обичам футбол, интересът им затихва. Възобновява се с пълна сила, след като почерпвам цялата маса с по едно питие. Цените са съвсем нормални в южен Париж. Навън бичи страшен дъжд и не ме пускат да си ходя, а трябва да си взема багажа от хотела вече...

Paris 11ème arrondissement. Пазарът е луд и претъпкан в тази слънчева, но студена неделя.


Хапваме хляб и кроасани с Искра, Луц, Емо и Милена и пийваме кафе в едно кафене до пазара. После се мушкаме в тълпата и купуваме грозде, смокини, фурми, сирена и пастет от маслини. В един бар до пазара се случва класиката за неделя по обед в Париж – огромна опашка за стриди. Току-що докарани от Нормандия, те се ядат сурови и се прокарват с Мускадет (бяло от долината на Лоара). Нареждаме се и ние. Наблюдавам как майсторът сръчно отваря стридите със специален инструмент, инсталиран на тезгяха пред външния бар. Вкусът на океана ме разтърсва. Напомня ми за Галисия. Това нещо е уникално... После следва Place des Vosges, Нотр Дам и RER B за „Шарл де Гол”.

Sunday 22 August 2010

Bulgaria Occidens

Препоръчвам на всеки софиянец с кола да я приготви и напълни със семейството или приятелите си за една обиколка на софийската околия на запад от града. Много красиви природни благинки, много противоречиви пътища, много диалекти (във всяко село различен) и в крайна сметка, много як трип е.


Нашият маршрут: Брезник, Трън, ждрелото на Ерма, с. Банкя, Режанци, Конска, Бегуновци, Гигинци, Църногорския манастир, Калотинци, Врана стена. Това са шопските общини. После на юг почва община Земен. Макенца до мозъка на костите си.

В Трън като им кажете, че сте софиянци, и се разтапят. А ако знаете, че на картофите викат компири, ваши са. Аз купих едно кило компири, едно лук, едно домати, едно чушки, две краставици и една шепа люти чушки за 5.30 лв.

На поляната в началото на ждрелото е малко комерс, но е ок. Имаше две коли, едната пернишка, едната Софийски окръг, освен нашата. Семейства некви. Нема риба със сигурност във вировете. Имахме въдица и висехме доста. Добре, че трънчаните ни продадоха пържоли и домашна гроздова.

Селата в тоя край избиват рибата. Май затва не фанахме. Луди луди луди шопи. От север на юг диалекто се сменя кат на кестен наесен листата!

Гигинският манастир, официално Църногорски, е кръстен на огромния хълм, издигащ се над всички села наоколо. Хълмът се казва Църна гора. Манастирът е бил преместван няколко пъти. Последно е въстановен през 1993 г. А храмът на Св. Дамян и Св. Кузма в него е доста стар – от началото на 19 в. Бяхме точно на Преображение там, по стар стил. Ядохме по рибена чорба в чест на Преображение Господне. Имаше италиански туристи, а свещеникът говореше перфектен английски.

През жегата и Запада се добрахме до Струма, след километри пътуване на юг. Струма, Струма, наша реко... Един бивак и тука. Разговор с една баба, която тераше три крави напред и назад покрай наште палатки. „Е бе бабо, не ти е жал коа знаеш дека ке ги утепеш добичетата?” „Шо да ми е жал бе, сине, яз за тоа ги гледам”. А я слушат... Квот каже тва прават. Сино й полицай на Владая...

Земен е приятен градец с много свежи хора. Дедовците се собират пред главната кафана сека сутрин, има поне 30-40 дедовци читат весници и дискутират международната ситуация. И таа в Земен, естсествено.

Жабляно, Лобош, Радомир. В Радомир има парк. Ние имахме изостнали кюфтета на скара от миналата вечер, и решихме да закусим в радомирския парк къмто 11 сутринта. Неповторимо. Някой от вас ако го е правил, или дори си е представял, че ще закусва кюфтета в радомирския парк, нека се обади да обсъдим наградата 

Поздрав на Западна България!

Saturday 7 August 2010

Две страни на люлинската ефективност

Днес станах свидетел на две неща в родния „Люлин”, които демонстрираха, че тук на запад се оправят със злободневните проблеми по доста ефективен начин.

Казус 1: Отидох на гости на родителите ми в 5-и микрорайон. Блокът им е точно до детска градина, а между детската градина и блока има нещо като зелена алея с пейки и дръвчета. Напоследък обаче въпросната алея беше превърната в паркинг – доста от обитателите на блока паркираха там, предвид оскъдието на места пред него. Включително и бащата. Десетки пъти съм му казвал, не те ли е срам, това е място за децата да си играят. Децата не си играят там, ми казва, което е вярно, виждал съм ги как висят ПРЕД блока и по-скоро към училището наблизо. Но това не е аргумент – мястото не е за паркинг. А ако е свободно пък може и да се заиграят.

Днес бащата ми каза, че за моя радост там вече не се паркира. Директорката на детската градина се обадила в общината на Район Люлин и казала, че не бива така. На другия ден са сложили колчета и сега там няма коли.

Казус 2: Имах тежката задача да изнеса една стара печка „Мечта” от 55-та година от вкъщи, 8-ми етаж, до кофата за боклук, и на нейно място да сложа нова. Бащата ми помагаше в начинанието. Има асансьор, така че голяма част от потта беше спестена. По принцип не е хубаво да се оставят домакински уреди до кофите за нормален боклук, има други места за тях. Но ние с бащата заложихме на интуицията.

Свалихме „Мечта”-та, качихме другата многократно по-лека печка. Инсталирахме я за около 10-15 минути и слязохме долу. „Мечта”-та вече я нямаше. Не знам с каруца ли, с кола ли са я отнесли, но след толкова кратко време резултатът беше налице – хем ние не се мъчихме да я возим до специален пункт, хем някой е изкарал пари от нея. Предполагахме, че така ще стане, но не и в рамките на 15 минути! Така ефективността се прояви в още една светлина – дори когато общината е неактивна, жителите намират начин да се справят с конкретния проблем.

Сега в „Люлин” вали страшен летен порой и е прохладно и свежо.

Wednesday 21 July 2010

A bit of optimism amidst the July heat

From the Wall Street Journal:

JULY 20, 2010, 5:27 P.M. ET

Bulgarian Economy Stabilizing

By NICK SKREKAS

The Bulgarian economy looks to be stabilizing after weathering the recent financial crisis better than most of its neighbors. The country is on a bumpy road to adopting the euro currency and is expected to become an important energy hub as its political system matures. Read whole story

Wednesday 2 June 2010

Синият лъв

Днес отидох на официалното представяне на книгата на Иво Инджев "Президент на РъБъ" в "Синия лъв" до Народния театър. В книгата се разказва за нашия президент Георги Първанов и изключителния му принос за демокрацията в България. Мислех си, ще намина, купя книжки, поискам автограф евентуално.

Още като пресякох "Раковска" откъм "Иван Вазов" видях струпване на хора пред "Лъва". Имаше опашка пред входа, стигаща почти до средата на алеята между заведението и театъра! Не ще и дума за бързо влизане, наредих се.

Хора всякакви - млади костюмари, студентчета, баби и дядовци, рокаджии... Аз се паднах на опашката с Евгени Дайнов и Кирил Маричков. Докато чаках, от вътре излязоха Люба Кулезич и Йордан Соколов. Откъм "Вазов" по едно време се зададе Галя Прокопиева...

Почувствах пак онзи невероятен прилив на оптимизъм, тази топлота, надежда и увереност, че въпреки всичко нас все още си ни има и докато ни има, ще я има и тази страна. Че тази страна все пак е демократична и никой това вече не може да ни го отнеме. Че не напразно сме висяли по площадите и сме ходили да гласуваме на всички, всички избори!

Днес ще си чета "Президент на РъБъ" на Иво Инджев.

Saturday 22 May 2010

Търси се: Карта на Белград

Вчера в София се видяхме с един стар приятел, на по weiss bier, да обсъдим политиката, приятелите, пътуванията. Ще ходят с приятелката му в Белград за този уикенд. Споделих моите въжделения и съвети за този град, който е моят втори дом. Искахме да купим карта на Белград, така че да му обясня нагледно нещата.


Няма карта на Белград в София.

Има на Прага, Солун, Лондон, Париж, Виена, Скопие, Вилнюс. Има на всякакви градове и държави на хиляди километри оттук. Претърсихме всички книжарници и сергиите на Славейков. На Белград няма. Прекрасен град, който българските туристи все повече посещават. Съседна държава, през която всички минаваме на път за Европа, когато сме с кола.

Имаше карта на Сърбия и Черна гора. Само в отбрани сергии.

Не знам дали в Белград има карта на София, но това е абсурдно като цяло. Можем ли ние балканците някога такива елементарни неща да направим by default?

Wednesday 19 May 2010

Македониja

Ќе одиме на југ во Македонија од Софија, кон нашиот Благоевград, кон Солун, кон сонцето и морето за тој 6. мај, Ѓурѓевден, 2010. година.

Едваj што го фативме последниот автобус од софијската централна на југ, и ето не во спомениве. Празници се, се е резервирано. Ама појдовме на југ кај нашето студентство јас и бате Ексо, цимерот мој славни од Дубај, кој што сега има дојдено за некои тривиални ствари во таа тривиална Софија, ама за Македонијава има мерак!

Благоевград, јаране стари. Ма така е различен. Има толку нови кафиќи, фазони, чувства. Стара кафана крај река, под мостот. Underground, ама празен. Шо те боли. Многу коктели во Рокхаус, најдобар Мохито, који што сум пил после Лисабон, во Мемо до Рокхаус.


Возот за Солун е на време. Го фативме без проблеми, полн беше. Си патувавме до тој Солун како до Цариград. Сaат ипол на граница. Европска унија. Не можав да поднесем, едно време полудев. Ништо. На крајот ми погледнаа личната карта од дистанца, не ја ни провериа и ајде, оди сине.


Солун е една убавина, која сум чекал да видам со години. Еве ја сеа пред мене. Уличките се мали и стрми, смоквите миришаат дури и во мај, морето... То се гледки, који не се баш толку сензација, ама на срце се ми. Може само балконите се ми сензациjа. Балконите солунски се насекаде и гледаат те од горе насмеани!


Ги најдовме сите места во Солун. Прво се прошетавме по долниот град, нема да ги опишувам убавините таму, ги знаете. После мало одевме нагоре. Кај тврдината најдовме најдобриот кафиќ. Прави солунчани го држеа и си работеа, не распрашуваа за София шо и како. Конобариците им беа од Атина. Вика една, нема да се вратам во Атина скоро... Солун рула 

После се спуштивме до Лададика по малките уличиња. Малки куќички и мотопеди и мирис на море, коа ќе се симнеш во тој Солун. Красно...

Τσινάρι. Цинари. Средба на три уличиња, на сека улица кафана. Си го проведовме целото попладне таму. Запамтивме и за другиот пат.


Лададика не поема. Прво луд джез, после музика која ја идентифицирав како рокендрол . Будали солунски, немате идеја 

Цао Солуне, ево нас на воз за Београд!

Само што се симнуваме на прв'та станица

– ГЕ
- ВГЕ
- ЛИЈАААААААА!!!!

Едваj ни пуштиа од воз. Добро што побегнавме. А Гевгелија... Гевгелија беше нешто мило и посебно!


Се најдовме со најголемата будала на светот - Душан, старио софијски гевгеличанец. Се најдовме со Коста, со Кире, со Горан, со Ѓургица, со Ивана, со Магда, абе се напраивме партал во тој прекрасен мој град Гевгелија! Ве сакум, другари мој, дојд'те ми уф Софија!

Ајвар, лутеница, летен ајвар, домашен ајвар, домашна ракија, домашна мастика.

Струмица, шопска, Скопско, помфрит, комбе, граница, „Не сте се пријав'ле бе!„ „Е шо да прајме?„ „Ајде ојте.„ Добре дошли во ЕС, нема автобус уд Петрич, фанааме последнио уд Сандански.

Моја Македонија, те сакум.

Wednesday 28 April 2010

Preslav Chardonnay 2007 vs. Riff Pinot Grigio delle Venezie 2008

Today I happened to try two budget white wines to re-open the season in Sofia.

Bulgarian whites have never been much of a thrill. Yes, we have a white variety typical to almost every of the five local wine regions, including unique varieties such as Tamianka, but also including Chardonnay, Muscat, Sauvignon Blanc and Traminer. But the country generally boasts the red army of Mavrud, Melnik, Gamza and the close to perfect symbiosis of Cabernet and Merlot to the local earth and climate. Lately, we are witnessing a wave of intriguing Pinot Noirs, Syrahs and even Sangioveses springing out of Bulgarian soil and making up a new palette of nice exogenous produce.

A couple of weeks ago the white wine season kicked off for me in Varna with a white Cabernet Sauvignon 2008 by Kaynardja of Silistra, northeast Bulgaria. Yes, white. It was my debut with whites coming out of a red grape. The Kaynardja was something special. It had the strong forest fruit nose and soft aftertaste of violet candy, a product we kids loved in Bulgaria during the 1980s, and an asserting 14% of alcohol. As I came to know afterwards, this wine is not sold in stores. It can only be consumed in this special place in Varna. And this Cabernet was my transition to the white wines this season – a perfect transition, I would say.

Invigorated by the Varna trip, I decided to revisit Bulgarian whites in Sofia and put one of them at test with a white from a controlled region in Southern Europe, both from approximately the same price range. I bought a Preslav Chardonnay 2007 and a Riff Pinot Grigio delle Venezie 2008. The Preslav winery, in northeast Bulgaria, is famous for its white wines, and the closest white wine from an “indicazione geografica tipica” was Pinot Grigio from the Venice region.

The Chardonnay hits with a deep, meadowy, fruity nose reminding me of Albarino and northwest Spain. I am shattered. I would never think this was a Bulgarian white whine. The body is quite full and responding to the initial impression. Alcohol content is 13.5%, way beyond the typical Bulgarian dress code.

The Pinot Grigio kicks in with tunes of mountain forest and the sea mixed together. The nose is definitely more impressive, salty a bit, rocky, yet the body is more transparent. It is a little sparkly and stands at 12%. Kind of bleaker, less distinguishable wine, at least for my laic palate. Maybe it’s due to the price range I have chosen for an Italian wine, but is it? On the other hand, may we compare Chardonnay with a Pinot Grigio? It is the opening of the season and I surmise we may.

Wines:

Preslav Chardonnay, 2007, Bulgaria, 13.5%, price 3.00 euros

Riff Pinot Grigio delle Venezie, 2008, Italy, 12%, price 7.00 euros

Saturday 27 March 2010

София и Истанбул

А е луда събота в София. Моя град го обичам, особено когато през март е 25 градуса и е слънце, и всички се мотат навън без причина.


Орхан Памук пише в романа си "Истанбул", че ние от изток понякога възприемаме собствения си град прекалено много от западна гледна точка. "Тъгата" на Истанбул се крие не само в упадъка на Османската империя, но и в нагласата на самите истанбулчани, умореният им опит да се видят през западните очи, да се европеизират, но не на всяка цена, защото винаги ще го има Босфора, и малките улички по Бейоглу и Нишанташъ, и ферибота до Юскюдар, и дървените конаци, и вилите край морето.


А моята София сега е нещо като един по-малък, типично източен Истанбул, който от време на време е сполетяван от западни проблясъци. Радва се на пролетта по своему. Има предимно много скъпи и много евтини коли по улиците, средни рядко. Мирише на дюнер по "Витошка", но има безброй кафета с маси на нещо като дървени платформи, стигащи почти до трамвайната линия, с цени като във Виена. Има много красиви жени по улиците и в колите, някои определено са си придали по-"източен" вид с помощта на модерната западна хирургия. Има англичани, гърци, жабоци и испанци, които пазаруват като луди и коментират жените и планината Витоша. Има футболни фенове, защото днес е дербито на града - "Левски"-ЦСКА.

Когато погледна моята София не през западните, а през моите очи, тук и сега, тя е много, много различна, в този хубав пролетен ден.

Saturday 13 March 2010

Waiting on the Protocols: Armenian-Turkish Relations and Possible Areas of Cooperation

The uneasy, contentious, history-ridden relationship between Armenia and Turkey has been important in the security and development of the South Caucasus region ever since Armenia gained its independence from the Soviet Union in 1991. Turkey was among the first to recognise the small landlocked Armenia’s independence, yet over the last almost two decades the two neighbours have been at loggerheads – for historical and geopolitical reasons, due to military conflicts with third countries and simply as part of some inertia. As of late, there appeared a new light on the horizon signalling re-establishing of diplomatic relations and opening of the closed mutual border, namely the signing of official Protocols to these ends by the two foreign ministers late in 2009; the Protocols are to come into effect after ratification by the respective legislatures. But ratification prospects have started to dim in view of a tangible slowdown in the process, mutual accusations by the two sides of each one’s attempts at introducing preconditions for ratification, and even threats of abrogation.

The current moment seems to be geopolitically opportune for a general rapprochement, establishing of relations and opening of the border. Turkey and Armenia have shown a tendency in the last couple of years for softening towards each other and readiness to talk, despite nationalist outbursts at home and the slowdown in the ratification process. Many a major stakeholder in the Black Sea region seem to favour a normalisation of Armenian-Turkish relations: the United States and the European Union have traditionally supported it, while Russia’s position has transformed after the 2008 Georgian war from neutral and even negative to tacitly approving of rapprochement. Also, in times of world economic slump, the moment offers a valuable chance of opening one border and spurring development on both sides of it. And last but not least, it is high time for normalisation to happen in view of the approaching 100th anniversary of the April 24, 1915, events when Armenia commemorates the mass killings and deportations of Armenians committed by the Ottoman Empire and when nationalist sentiments are expected to rise.

Restored diplomatic relations between Armenia and Turkey, a reopened border and a launched cooperation, which is immediately feasible in a number of spheres, will be of tangible benefit to both countries, especially their border regions, and will boost regional cooperation and stability in the Caucasus in the long run. The present inertia and lack of resolve for changing the status quo towards conflict settlement and cooperation in the Caucasus as a whole has led to no improvement in relations. An open, pragmatic and economically advantageous relationship between Armenia and Turkey should serve as an example for the rest in the entire Black Sea area.

There are a number of possible areas where cooperation between Armenia and Turkey could take immediate effect even before diplomatic relations are re-established, given the border is opened. These are spheres of common interest that could be logical object of pursuit for every modern state in the 21st century. I first shortly examine the background of oscillating relations between the two countries since the early 1990s; try to identify the basic factors that have been determining those relations; and then juxtapose to them the areas of possible cooperation and common interest. Surprisingly, the possibilities for mutual benefit are not fewer in number than the drawbacks pulling for preservation of the status quo. It remains to be seen whether they are stronger.

Tuesday 9 March 2010

Мартенска зима

Не си спомням как беше преди при голям сняг в София през март. Сигурно е имало проблеми с придвижването и транспорта, но не знам дали се даваше такава гласност на проблемите. Или сега просто колите са толкова много, че няма оправия. Знам само, че март винаги си е бил разнообразен. Или е 20 градуса и слънце, или е сняг и студ. Понякога е и нещо средно, с „температури, нормални за сезона”.


Март през 2010 не е нищо чак толкова различно. Само може би снегът е в повечко, и то на по-късен етап – дойде чак на 8-ми.

Това, което ми направи впечатление обаче, отивайки на гости на нашите в „Люлин” 5 в късната мартенска вечер, беше друго. На склона при стария ми блок нямаше и една следа от шейна или мини ски. Този хубав, дебел мартенски сняг не беше подмамил нито едно хлапе да излезе с грейката и да налази пързалката, да се въргаля в изненадващия късен сняг. Нямаше един снежен човек или една снежна колиба. За нас едно време това щеше да е благодат невиждана. Има ли още такова нещо като мини ски по магазините? Нямам идея, но се съмнявам, че има. Сега хлапетата сигурно предпочитат да карат виртуални ски на компа, или даже не и ски, а Формула 1 и „Колин МакРей”, ако не и танкове...

Няма нужда от сравняване на поколенията – всяко си има своите мераци и бит. Само че такава естествена природна стихия като мартенския сняг да не предизвиква вече радост сред децата – това ми е малко странно. Преди, като си спомня, дори зимните олимпиади си бяха събитие. С бащата съм гледал Албервил, Калгари, Лилехамер. Петър Попангелов, Ингемар Стенмарк, Марк Жирардели, Алберто Томба, Пирмин Цурбриген. Сегашните хлапаци дали знаят, че е имало олимпиада във Ванкувър преди седмица?

Wednesday 24 February 2010

Serbia and Croatia Face Chance to Warm Ties And Lead Western Balkans Closer to the EU

Balkan neighbours Serbia and Croatia, whose relations have been historically tense and deteriorated to war in the 1990s, may be on their way after recent domestic developments to warming up ties and becoming the locomotive of a reinvigorated integration of the Western Balkans into the European mainstream. Traditionally suspicious of each other after sharing the same Yugoslav roof for decades and Yugoslavia’s collapse in bloody warfare in 1991-95, Serbia and Croatia now share the same foreign policy priority which unwittingly brings them together – EU membership. The election by clear margin of the moderate technocrat Ivo Josipovic as president in EU candidate Croatia in January 2010, as well as the advent of the pro-European coalition in Serbia in 2008, led by President Boris Tadic, and the country’s official application for candidate status in late 2009, signal an opportunity for normalisation of bilateral relations aimed at faster EU track for both countries. The two republics are the largest of rump Yugoslavia and, naturally, the most powerful players in the Western Balkans. A commitment on their part to reconcile old memories in the name of new pragmatic, European-style partnership could work also to position their neighbours Macedonia, Montenegro, Albania, and especially Bosnia, more firmly on the EU accession path.

Friday 12 February 2010

London Loves

London Victoria. Нахлувам в потока от хора, знаци, мириси, настроения. Червените тухли ме чакат, чака ме Buckingham Palace Road на север към Парламента, чака ме ‘LOOK RIGHT’, чака ме Newsagent’s с чисто нов Guardian от сутринта, чака ме приветливият Green Park с тичащите за здраве англичани и бездомниците си, чака ме Темза с морския си дъх, в прилив, отгоре Биг Бен сърдито гледа туристите, чака ме Whitehall, към Трафалгар, отляво една от любимите ми кръчми Lord Moon of the Mall на Wetherspoon, къри и ейл за 6 лири, Would you like sides to that dish? WTF give me the curry and ale, забравил съм им звънливия акцент и имената на поръчките, а само една година, чака ме и the London tube, особено Piccadilly Line и Northern Line и Victoria Line, тесни, ниски, вече Evening Standard е без пари, раздават на влизане, преди една година London Paper и London Lite рутеха, ама сега ги няма.


London Islington. Съшият е, същият, спокоен, пак тълпи, но по-малко отколкото долу на Лестър, тоя път без Angel station на идване – Highbury & Islington и автобуси. А Дългия и Яна ме посрещат като цар, учат за изпит за settlement, но имаме домашна ракия в тази уморена вечер за мен след 5 часа кръстосвания по моя Лондон.


London Hackney. Изпитът е успешен! Невероятна английска закуска в най-якото местенце на границата между Islington и Hackney, поръчвам си пълна закуска със: sausage, egg, bacon, baked beans, hash browns, mushrooms, black pudding, за пиене чай, слагат мляко вътре без да си искаш, после отиваме на гости на Надя, на две минути пеша, приятелка на Дългия и Яна, Алфи, малкото й синче, ни разказва играта, няма такава лъчезарност в градината на една къща в северен Лондон, Carlsberg и Budweiser разсейват студа в този прекрасен ден,


а аз оставям моите северни лондончани на мира и тръгвам на юг към Сити с план за пеша до Ковънт гардън и Лестър Скуеър, само 10 мин с автобуса, в автобуса някой е заебал празна бутилка бира и от втория етаж, където съм аз, при един по-рязък завой, тя се изтърколва надолу по стълбите до първия, шофьорът почва да псува: „Мама ви деееба ееееей, не се ли научихте, че нема алкохол в автобусите, писна ми, ше се откажа, ШЕ СПРА! (Fuck all of you, can’t you fuckin’ know there’s no alcohol in those buses, I’m gonna give it up, mate, I’m gonna stop…) Тръгва да спира, изведнъж отдолу се чува гласът на жена: „Взех я, взех я, ето ше я хвърла, продължавай”. (Here, here I’ve got it, just roll on, mate!”), и това към 4 следобед, а бутилката се тряскаше като на сватба по тия стълби...

Bank. The Thames. Fleet Street. Старата кръчма Ye Old Cheshire Cheese отдясно, поръчвам йоркширска пшенична, естествено, London School of Economics, взимам 4 ейла Old Speckled Hen и изчаквам Шеймъс да излезе от библиотеката, старото бруклинско куче прави магистратура сега пак тука, почти 3 години след нашата специализация, същия изрод, живее в северен, ама баш на север, Turnpike Lane, вика айде утре елате у нас на парти, естествено, после може нещо Camden, рок концертчета, тва онова.


London Holborn. Най-накрая идва Савина, винаги тук се срещаме, Abbott ale за мене и водка за нея в най-близкия пъб, после отиваме при Шеймъс, нищо от парти, една надрусана квартира с луд англичанин от Девън (на юг, на морето, на югозапад от Лондон), един тийнейджър италианец с беден английски, но все пак странен трип, поне прибирането е така, тия лондонски автобуси, понякога искам да живея в тях.

London Camden. Отново тук, на Северозапад, сред тълпата, сред китайските пънкари, мирише на лудница, на Ейми Уайнхаус, на канали, на марокански кускус, турски кебап, венецуелски, полски, западноафрикански, аржентински хапвания, на залози, на ръгби, днеска е 6 Nations, Англия срещу Уелс, тия са луди, какво намират в тая игра.


London Bridge. В неделя казвам чао на Дългия и Яна, хващам рейса за центъра, тоя път в рейса няма търкаляща се бутилка, но има червени, червени тухли през прозореца на втория етаж, слизам на Холборн, пеша до National Gallery, гледам импресионистите и нямам ни най-малко желание да се отделя, гледам A Wheatfield with Cypresses, 1889, и плача от кеф, после гледаме Арсенал-Челси при Боби Славията, трагични артилеристи, малко Strongbow сайдерче за лека, и после гарата, и после First Capital Connect за Гетуик, и вече нямам сили, но искам пак.

Tuesday 5 January 2010

Kako postadoh Sremac

Ova je bila Nova godina mog povratka u Vojvodinu, jedna od omiljenih zemalja mog života, nakon tri godine odsustva. Ova je bila Nova godina usred ekonomske krize, u letu usred zime, usred kafane, Zvonka Bogdana, usred Trga, YU pank roka, KUD Idiota, usred parka, usred planine od 284 metra, a svo to vreme – uz stare drugove i drugove koje sam osećao kao stare. Ovo je bilo povratak u Bačku i Srem.

Novosađani avioni građani


Kad sam izašao u Novom Sadu iz Niš Ekspresa (koji je putovao preko Beograda pa i Novog Sada za Suboticu, verovali ili ne), kao da sam naletio na neki novi grad, možda Menhetn, ali ne i Novi Sad. 31. decembra ujutro svi su Novosađani žurili kao da su se takmičili na svetskom prvenstvu za doček Nove godine: ko će prvi ići na posao, ko će prvi preći semafor, ko će prvi ući u bus, ko će prvi naručiti roštilj za doček... Pa ovo je bio šok – ja sam na to naletio posle cele noći putovanja u Orijent Ekspresu iz Sofije, srušile mi se predstave o Novom Sadu kao gradu opuštenja, uživancije, kakav je taj grad čoveče, trče ljudi svako na svoju stranu, guraju se, vidi FRIZERSKI saloni su puni u pola osam, žene unutra već čitaju svoje ženske magazine, jer je gužva pa čekaju na svoj red... Pomislio sam, „Odličnoooo, biće ludilo večeras!“.

A vreme toplo, kao u aprilu rano ujutro. Kaput mi je smetao, čak sam bio poneo i neki šal. Kiša počne i prestane. Sunce ponekad prosija, okupa prestonicu Vojvodine svežim svetlom ranog proleća. Stižem do kuće mog prijatelja Jovana i njegove porodice taksijem. Stari Vojvođanin uz volan se odmah setio gde je ta mala uličica, koju sam mu dao kao adresu. Razbudio sam Jovana, naravno, nije bilo ni 3 sata da spava posle neke žurke u gradu. Popili smo austrijski Goesser i sok za dobro jutro, pravi srpski običaj (kako je Jovanov tata nas zeznuo!) i išli u šetnju. Kaže Jovan, ne žure Novosađani toliko, jednostavno Nova godina je. Jebiga, kako može 31. decembar da bude radni dan!... Na moji zahtev, ušli smo u Lipu, stari restoran pored katedrale, pojeli po čorbu, popili po viljamovku i išli kući da ručamo sa Jovanovom porodicom i odmaramo za doček.

Novosađani gurmet građani

A taj doček se počeo sa Novosadskim Grand Kontestom Novogodišnje Sarme, u lepom starom restoranu „Kod Hane“ pored lepog plavog Dunava. Ali ne, zaista mi je bio osećaj takav... Hana, prijateljica od Jovana, je organizovala takmičenje sarme u svom stanu. Ja sam bio ponosni član međunarodnog žirija. Posle teškog ali pravednog procesa probanja, evaluacije, tj. razmatranja izgleda, mirisa, ukusa kupusa i ukusa kompleta sarme, proizveđene od četiri Novosadska majstora kuvara prijatelja od Jovana i Hane (majstorica Ivana je bila, nažalost, diskvalifikovana pre mog dolaska na kontest iz meni nejasnih razloga), žiri je odlučio da je Hana pobednik natprevare. Zaista je bila sarma odlična, mada meni su sve sarme bile super, kao međunarodnom članu žirija, kako se i obično dešava. A sarma je ušla uz odličan crnogorski šardone i neko makednosko belo iz Skoplje regiona koje sam prvi put probao ali je bilo dobro.

Novosađani melomani građani

A Trg slobode je bio zakon... Posle Kontesta sarme smo išli ja i Jovan da pokupimo neku njegovu ekipu u neki stan baš blizo Trga. Prvo sam ja kupio litar Karlovačkog rizlinga i jednog Knjaza. ŠPRICER ĆE DA BUDE! Od domaćina stana, gde je pre-party bio, sam ja dobio Sarajevsku Drinu za novogodišnju noć... Zaboravio sam bio da kupim cigare u trafici. Tako lepo, jebiga. Na neki način sam doživio moje Sarajevo u Novom Sadu.


A Trg slobode je bio zakon. Novosađani su već bili navalili kad smo stigli. Možda desetinu hiljada ljudi je već bilo. Ritam nereda si svirali na bini. Pet, četiri, tri, dva, jedan, AAAAAAAAAAAA!!! Srećna Nova godina, moj Novi Sade!...

Posle smo malo šetali i u gradskom parku, slušali Azru i pevali. Puno je bilo Novosađana. Ne mogu da zamislim kako ovi ljudi uživaju u lepom provodu. Avioni.

Ušli smo u VIP pored bine. Mogao sam posmatrati i KUD Idiote, i ljude na trgu, koji su uživali kao da su na EXIT-u. Skakao sam i ja kao malo dete, jebiga, Novi Sade, nisam te viđao tri godine, a kakvog te nađoh!...

Novosađani planinci građani

Prvog januara smo išli na planinu. Već je bilo skoro tamno kad smo krenuli busom za Bukovac, selo u Fruškoj gori. Cilj – Planinarski dom „Stražilovo“. Trebalo je oko pola sata busom, onda oko sata penjanja, u tami vojvođanske planine. Blato do ušiju, dobro što smo imali posebne planinarske cipele. Stigli smo. Kad sam video sutradan što je napisano iznad vrata doma, poludio sam: „Planinarski dom Stražilovo, 284 m“. Slovima, dvesta osamdeset četiri metra! Moje naselje u Sofiji, Ljulin, se nalazi na nekih 560 m. Šok! Ali zaista mi je bilo planinarsko penjanje, posle ludog Trga i sve te Nove.


Novosađani evropski građani

A Dom Stražilovo je bio kao da si u Švajcarskoj. Ma sve čisto, sređeno, po zidovima ukrase, maketi neki, slika Van Goga, muzika Pearl Jam, Rolling Stones, Massive Attack i šta li još više od najlepših stvari koje sam ja lično voleo celi život, TOPLA VODA u kupatilu, domaćini i gosti doma kao da su ti prijatelji iz detinjstva... Kad uporedim sa našim bugarskim planinarskim domovima, plače mi se. Ne svugde, ali ima ih dosta gde zvuči turbofolk, prljavo je, ljudi koji održavaju su seljaci i idu ti na živce... Ma dobro, naših ima više, ima dosta ovakvih kao Stražilovo, a na 2.084 m su neki, ne na 284, ali ipak. Utisak mi je bio strava.

„Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!“

Većinom vremena u Domu, dok smo pili Lav pivo i domaću dunju, ispred mene na zidu sam gledao naslov, „Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!“ Pitao sam drugove, šta je ovo? Branko Radičević, vojvođanski pesnik. Baš mi se utisnuo ovaj stih u glavu, a otkad sam se vratio u Sofiju, stalno se ovoga sećam. Taj stih je za pijanog mene tada bio lepota Vojvodine, izražena na jednom običnom drvenom zidu, u planini visine 284 m, u društvu prelepih i gostoprimljivih ljudi. „Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!“ Prosto a lepo. Tako sam i ja ove Nove godine postao, bar na malo, Sremac...