Novosađani avioni građani
Kad sam izašao u Novom Sadu iz Niš Ekspresa (koji je putovao preko Beograda pa i Novog Sada za Suboticu, verovali ili ne), kao da sam naletio na neki novi grad, možda Menhetn, ali ne i Novi Sad. 31. decembra ujutro svi su Novosađani žurili kao da su se takmičili na svetskom prvenstvu za doček Nove godine: ko će prvi ići na posao, ko će prvi preći semafor, ko će prvi ući u bus, ko će prvi naručiti roštilj za doček... Pa ovo je bio šok – ja sam na to naletio posle cele noći putovanja u Orijent Ekspresu iz Sofije, srušile mi se predstave o Novom Sadu kao gradu opuštenja, uživancije, kakav je taj grad čoveče, trče ljudi svako na svoju stranu, guraju se, vidi FRIZERSKI saloni su puni u pola osam, žene unutra već čitaju svoje ženske magazine, jer je gužva pa čekaju na svoj red... Pomislio sam, „Odličnoooo, biće ludilo večeras!“.
A vreme toplo, kao u aprilu rano ujutro. Kaput mi je smetao, čak sam bio poneo i neki šal. Kiša počne i prestane. Sunce ponekad prosija, okupa prestonicu Vojvodine svežim svetlom ranog proleća. Stižem do kuće mog prijatelja Jovana i njegove porodice taksijem. Stari Vojvođanin uz volan se odmah setio gde je ta mala uličica, koju sam mu dao kao adresu. Razbudio sam Jovana, naravno, nije bilo ni 3 sata da spava posle neke žurke u gradu. Popili smo austrijski Goesser i sok za dobro jutro, pravi srpski običaj (kako je Jovanov tata nas zeznuo!) i išli u šetnju. Kaže Jovan, ne žure Novosađani toliko, jednostavno Nova godina je. Jebiga, kako može 31. decembar da bude radni dan!... Na moji zahtev, ušli smo u Lipu, stari restoran pored katedrale, pojeli po čorbu, popili po viljamovku i išli kući da ručamo sa Jovanovom porodicom i odmaramo za doček.
Novosađani gurmet građani
A taj doček se počeo sa Novosadskim Grand Kontestom Novogodišnje Sarme, u lepom starom restoranu „Kod Hane“ pored lepog plavog Dunava. Ali ne, zaista mi je bio osećaj takav... Hana, prijateljica od Jovana, je organizovala takmičenje sarme u svom stanu. Ja sam bio ponosni član međunarodnog žirija. Posle teškog ali pravednog procesa probanja, evaluacije, tj. razmatranja izgleda, mirisa, ukusa kupusa i ukusa kompleta sarme, proizveđene od četiri Novosadska majstora kuvara prijatelja od Jovana i Hane (majstorica Ivana je bila, nažalost, diskvalifikovana pre mog dolaska na kontest iz meni nejasnih razloga), žiri je odlučio da je Hana pobednik natprevare. Zaista je bila sarma odlična, mada meni su sve sarme bile super, kao međunarodnom članu žirija, kako se i obično dešava. A sarma je ušla uz odličan crnogorski šardone i neko makednosko belo iz Skoplje regiona koje sam prvi put probao ali je bilo dobro.
Novosađani melomani građani
A Trg slobode je bio zakon... Posle Kontesta sarme smo išli ja i Jovan da pokupimo neku njegovu ekipu u neki stan baš blizo Trga. Prvo sam ja kupio litar Karlovačkog rizlinga i jednog Knjaza. ŠPRICER ĆE DA BUDE! Od domaćina stana, gde je pre-party bio, sam ja dobio Sarajevsku Drinu za novogodišnju noć... Zaboravio sam bio da kupim cigare u trafici. Tako lepo, jebiga. Na neki način sam doživio moje Sarajevo u Novom Sadu.
A Trg slobode je bio zakon. Novosađani su već bili navalili kad smo stigli. Možda desetinu hiljada ljudi je već bilo. Ritam nereda si svirali na bini. Pet, četiri, tri, dva, jedan, AAAAAAAAAAAA!!! Srećna Nova godina, moj Novi Sade!...
Posle smo malo šetali i u gradskom parku, slušali Azru i pevali. Puno je bilo Novosađana. Ne mogu da zamislim kako ovi ljudi uživaju u lepom provodu. Avioni.
Ušli smo u VIP pored bine. Mogao sam posmatrati i KUD Idiote, i ljude na trgu, koji su uživali kao da su na EXIT-u. Skakao sam i ja kao malo dete, jebiga, Novi Sade, nisam te viđao tri godine, a kakvog te nađoh!...
Novosađani planinci građani
Prvog januara smo išli na planinu. Već je bilo skoro tamno kad smo krenuli busom za Bukovac, selo u Fruškoj gori. Cilj – Planinarski dom „Stražilovo“. Trebalo je oko pola sata busom, onda oko sata penjanja, u tami vojvođanske planine. Blato do ušiju, dobro što smo imali posebne planinarske cipele. Stigli smo. Kad sam video sutradan što je napisano iznad vrata doma, poludio sam: „Planinarski dom Stražilovo, 284 m“. Slovima, dvesta osamdeset četiri metra! Moje naselje u Sofiji, Ljulin, se nalazi na nekih 560 m. Šok! Ali zaista mi je bilo planinarsko penjanje, posle ludog Trga i sve te Nove.
Novosađani evropski građani
A Dom Stražilovo je bio kao da si u Švajcarskoj. Ma sve čisto, sređeno, po zidovima ukrase, maketi neki, slika Van Goga, muzika Pearl Jam, Rolling Stones, Massive Attack i šta li još više od najlepših stvari koje sam ja lično voleo celi život, TOPLA VODA u kupatilu, domaćini i gosti doma kao da su ti prijatelji iz detinjstva... Kad uporedim sa našim bugarskim planinarskim domovima, plače mi se. Ne svugde, ali ima ih dosta gde zvuči turbofolk, prljavo je, ljudi koji održavaju su seljaci i idu ti na živce... Ma dobro, naših ima više, ima dosta ovakvih kao Stražilovo, a na 2.084 m su neki, ne na 284, ali ipak. Utisak mi je bio strava.
„Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!“
Većinom vremena u Domu, dok smo pili Lav pivo i domaću dunju, ispred mene na zidu sam gledao naslov, „Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!“ Pitao sam drugove, šta je ovo? Branko Radičević, vojvođanski pesnik. Baš mi se utisnuo ovaj stih u glavu, a otkad sam se vratio u Sofiju, stalno se ovoga sećam. Taj stih je za pijanog mene tada bio lepota Vojvodine, izražena na jednom običnom drvenom zidu, u planini visine 284 m, u društvu prelepih i gostoprimljivih ljudi. „Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta!“ Prosto a lepo. Tako sam i ja ove Nove godine postao, bar na malo, Sremac...
